Литерарни радови ученика

Ех, ти слатки снови

БОЈАНА ЋИРИЋ, VII разред

Ех, ти слатки снови

Ех, ти слатки снови,

зашто бар једном не могу бити јава?!

зашто се не догоде док нас обасјава Сунце,

већ само док се спава

Ех, то слатки снови,

зашто се већ једном не догоде,

већ увек као да разлог нађу

да у правом трену свој долазак одгоде.

Зашто ти на памет не падне

да се тајно, испод старе врбе са мном виђаш

па да нас види она седмакиња,

јер врло добро знам да јој се јако свиђаш.

Она тада не би схватила

колику јој љубомора прави муку

док би ти, онако заљубљен,

баш мене држао за руку.

Ех, ти слатки снови

баш воле да нас муче.

Зашто се једноставно стварно не десе?

Стварно не схватам чему нас они уче.

А ти си сигурно пре неко вече,

већ увелико спавао,

док си у мом сну

мени срећу целог света давао.

Зашто ниси стварно док смо у мом сну

бројали звезде са мном дисао?!

И зашто ми ниси стварно на

папирићу нешто лепо написао?!

Зашто се све ово са тобом није десило

баш као у сновима мојим?!

Ма као да је важно...

Само ме занима, да ли сам ја у сновима твојим?

Интересује ме да ли и ја

онако, случајно у твоје снове не дошетам

и можда у тим слатким сновима

са тобом крај неке речице прошетам.

Зато се ти снови и називају слатки,

јер вероватно да ме муче баш воле.

А зашто су мене за муку изабрали?

Нека се мало и са туђим осећањима боре!

Плаве очи

БОЈАНА ЋИРИЋ, VII разред

Плаве очи

Хеј ти!

Што ми не дозвољаваш да учим.

Да, баш ти са плавим очима!

Зашто ме тераш да у школу

долазим лепша него иначе?

Зашто? Кажи!

Зашто ми мењаш жеље?

И како си успео да учиниш

да моје срце кад те види почне да лупа?

Како то да у свему видим нешто плаво?

Да, добро си чуо! Плаво!

Као океан, као морски валови, као твоје очи.

Како ми ствараш осмех чим ме погледаш

и кад ми се насмешиш.

Како то успеваш?

И реци ми зашто ти очи сијају

више и јаче него осталима...

И зашто су уопште другачије од осталих?

Зашто ме тераш да цео дан

размишљам о твојој плавој коси?

Зашто толико волиш да ме мучиш?

Зашто једино што желим да видим

чим ујутру отворим своје очи јесу твоје? Плаве.

Као свих пет океана.

Зашто баш мене желиш да малтретираш?

Обичну девојчицу, исту као и све остале.

Можда чак и мање вредну?

Зашто мене крадом гледаш?

Док се нико не нада да се моје срце

спрема да искочи.

Само ми одговори. Зашто?

Да ли и ти примећујеш неки сјај у мојим

очима као и ја у твојим?

Да ли и ти желиш да додирнеш

моје хладне руке и да им

пружиш топлину?

Ако се случајно проналазиш у овој песми,

помози ми! Одговори на питања!

И кажи само да ли и теби прија све ово!

Очи које не плачу никад не могу бити лепе

Биле су некада код једне дамице,

очи плаве које су се сијале као први зраци лета.

Носила је белу хаљину са црним туфнама

и она увек на обали једне реке шета.

Шетала је тако и посматрала воду у реци.

Кад одједном, на неки камичак стаде,

оклизну се, полете увис,

и онако уплашена дамица паде.

Приђе јој неко и поможе јој устати

био је то један дечак, заједно су сели крај реке.

Дуго су причали, била је то некаква срећа,

а онда извади нешто из његове јакне меке.

Био је то некакав брош.

Узе га дамица, а затим погледаше у недоглед.

Захвали се. Правила се да јој ништа не значи,

а уствари је то била љубав на први поглед.

После тог дивног сусрета

нико јој с` лица није осмех крао,

а она пође опет да се са дечком нађе

и онда схвати да јој је брош спао.

„Нема везе“, помислила је дамица и настави пут.

А када је стигла, њен заносни поглед је видео

да није дошао дечак

који јој се много свидео.

Кад се кући вратила већ довољно тужна,

добила је писмо баш тада,

да се тај плавокоси дечак одселио из града.

Отрчала је у собу,

сузе низ образе полако су јој се сливале,

а њене многобројне мисли су биле запетљане

и по глави су јој пливале.

Све жеље осим да га види,

у овом тренутку, за њу биле су слепе.

Али против овог плача се тешила говорећи:

„Очи које не плачу никад не могу бити лепе!“

Клупа тајни

БОЈАНА ЋИРИЋ, VII разред

Клупа тајни

У учионици има много клупа,

али у петој клупи у другом реду,

сви ученици своја осећања

лепо и тајкно испреду.

На тој клупи пишу све тајне!

Пише свака тајна ове школе!

А по њој пишу сви они који су

срећни, тужни, љути и који се воле.

Пишу неке трачеве смешне,

пишу своје жеље и понеки виц.

Пишу шта се догодило на неком часу,

чк пишу и коме се отковчао шлиц.

Пишу шта све наставник прича

на родитељском о несташној Ани.

Пишу ко је на утакмици победио

и да Марко увек Мају брани.

Само, та клупа има једну ману.

Превише је супер и превише „кул“,

да ми током часа постане

најбољи друг!

На тој клупи пише све

о свачијем гласу,

и зато јој поклоним

превише пажље на часу.

То наставник види, није слеп,

отвори дневник и две црте повуче

и ту оде једна оцена

која и није баш неко луче!

Он мени у дневник упише бандеру,

нешто слично ко ухо од зеца,

ма просто речено упише ми

једног елегантног, уредног и чистог кеца!!!