Да се не заборави...ОШ „Стеван Филиповић“ Радаљ
Бојана Васић, 7.разред
Да се не заборави...
(Прича моје баке)
Од најлепших успаванки, бајки, приче из детињства моје баке су ми најдраже.
Најчешће ми је причала о свом детињству, обичајима , које не би желела да се забораве. Недељом би устајали рано, као и осталим данима, завршавали кућне послове, по пољу и око животиња, и одлазили у цркву. Облачили су народне ношње: беле кошуље, сукње, јелеке и бошче. Све је то било ручно извежено. Ту одећу она и данас чува – за мене. Мајке би ишле испред, а ћерке за њима. Носиле су велику плетену торбу пуну хране. Иако нису имали свега у изобиљу, за те дане се чувало. У дрвене чиније ставила би кајмак, колаче и лепиње, печене у хлебним фурунама. Ишли би пешице сокацима, ливадама и кроз шумарке, да би пре стигле. Народа, испред цркве, је увек било пуно. Мир и тишина за време службе. Када црквено звоно огласи крај, народ лагано изађе, али се не разилазе. Тада почиње вашар у селу. У двориште би сели, раширили столњаке и извадили храну, да доручкују. Послуживали су једни друге. Изгледало је као да су сви заједно. Момци су прилазили девојкама и позивали их у коло. Музика је била без озвучења. Најчешће су свирали у фрулу и хармонику. Ту су се млади договарали о следећем сусрету. Стално су били под присмотром родитеља. Старији су причали о усевима, башти и осталим пословима. Сваки родитељ је желео да му деца буду у друштву деце из богатих кућа, од добрих домаћина. На малимтезгама продавала су се лицидерска срца, свилене бомбоне, медењаци и други, ручно рађени, колачи. Момци су куповали лицидерска срца, са огледалцем, и поклањали девојкама. Оне суих чувале и обећавале да ће се поново видети. У пластичним посудама, са великим комадима леда, биле су флашице са соковима. Тај сок је био леп, укусан и освежавајући. Дружење и весеље трајало је до подне. Пуни утисака, уз причу, журно су се враћали кући. Причали су ко се коме свиђа, дали ће родитељи прихватити да се поново виде... до мрака су требали да помогну мајци, да се припреме за сутрашњи нови дан. Увече, уз лопту, договарали су се ко ће шта сутра радити. Дуго нису могли да заспе, размишљајући када ће поново ићи у цркву. За мене, све ово има пуно дражи, лепоте... зато ово пишем и другима, причам, да се сачува од заборава.
Све је било другачије, али лепше него сада. Омладина је обичаје и традицију чувала и преносила на друге. Није се смело ништа заборавити и изоставити. Дух и лепота прошлости, у мени изазива посебна осећања. Све бакине приче ћу памтити и причати млађима, а тако чините и ви! |