Наши радови Стеван (Стјепан, Стипан) Филиповић
Стеван (Стјепан, Стипан) Филиповић је једна од историјских личности за које се може казати да персонификују југословенску револуцију и антифашистичку борбу југословенских народа. Филиповић је симбол антифашистичке борбе југословенских партизана, али и симбол револуционарне борбе Комунистичке партије Југославије. Током вишемесечног мучења од стране фашиста, Филиповић је остао непоколебљив у презиру према непријатељу и смрти. Партизан који са вешала кличе радничкој борби, позивајући народ да настави оружану борбу против окупатора, постаће синоним једне победоносне револуције. Фотографија која приказује пролетерског борца који раширених руку, стиснутих песница, са омчом око врата, кличе слободи и позива на наставак борбе, постала је једна од најпрепознатљивијих фотографија Другог светског рата.Стеван Филиповић је рођен 27. јануара 1916. године, као друго од петоро деце Антона и Ивке Филиповић, становника неретванског градића Опузена. Стеванов отац, некадашњи радник и исељеник у Калифорнији, одлучио је да због оскудних примања пресели породицу у Славонију. Породица је напустила Опузен 1931. и пронашла уточиште у Жупањи, међутим када је након две године поплава уништила имање Филиповића, породица је одлучила да се пресели у Крагујевац, где је радио Шимун, најстарији син Филиповићевих, као индустријски радник. Шимун Филиповић је стрељан у Крагујевцу 20. октобра 1941, у време познате немачке одмазде над становништвом овог града. Према речима Стеванове и Шимунове сестре Јелице, Шимун је као Хрват вероватно могао да избегне колективну нацистичку одмазду, међутим он је одбио да нагласи своје етничко порекло, поделивши судбину својих суграђана. Ипак, било би неочекивано да су фашисти поштедели живот брату двојице партизанских бораца. Други Шимунов и Стеванов брат, Никола, борац Крагујевачког партизанског одреда од 1941, погинуо је маја 1943. на Зеленгори као борац Прве пролетерске бригаде.
Стеван је у Крагујевцу изучио браварски занат, али је такође савладао основе електричарског, столарског и књиговезачког заната. Као младић приступио је револуционарном радничком покрету. Послодавци га нису трпели јер је био организовани радник и комуниста, тако да је често био принуђен да трага за новим послом. Током 1940. неколико месеци је боравио у крагујевачком затвору због припадности илегалној КПЈ, да би потом био протеран у родни Опузен. Исте године је тајно и без дозволе полиције напустио Опузен како би посетио сестру која је живела у интернату при женском самостану у Сарајеву. Старија браћа су одлучила да због сиромаштва, након смрти родитеља, пошаљу сестру у католички интернат како би завршила средњу школу. Међутим, Стеван се као атеиста противио оваквом исходу, тако да је приликом посете сестри дошао у сукоб са управом самостана, због чега је Јелица избачена из интерната.
Стеван потом одлази у Ваљево, место које је имало развијен комунистички покрет, 
где илегално борави до избијања устанка. Када је запретила опасност да га ухапси квислиншка жандармерија, Стеван почетком јула 1941. одлази у Колубарску чету Ваљевског партизанског одреда. За само месец дана боравка у чети, услед исказане храбрости у борбама, Стеван је постао десетар, водник и заменик командира чете. Нарочиту храброст је исказао 15. августа 1941. приликом партизанског напада на железничку станицу у Лајковцу, када је ликвидирао неколико немачких војника и квислиншких жандарма. Крајем септембра 1941. прелази у Мачвански партизански одред, где је вршио дужност комесара одреда. Након повлачења главнине партизанских снага из западне Србије у Босну, долази до реорганизације партизанских снага које су остале у планинском подручју западне Србије. Филиповић је именован за команданта Поцерског батаљона Мачванског партизанског одреда батаљона Ваљевског НОП одреда. Заробљен је 24. децембра 1941. од стране тзв. легализованих четника војводе Дамњана Тешмановића, који је припадао формацији четника Косте Пећанца (ова четничка формација je повремено била супротстављена четницима под командом Равне Горе). Након мучења у затвору у Лозници, Филиповића су четници спровели у Шабац, где је затворен са осталим заробљеним партизанима, у подруму жандармеријске станице. Заробљени партизани у шабачком затвору били су мучени и ислеђивани од стране жандарма и љотићеваца, односно од стране припадника Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса, да би потом били пребачени у логор који се налазио на простору некадашње касарне у шабачком насељу Сењак, који је био под контролом Немаца и љотићеваца.
где илегално борави до избијања устанка. Када је запретила опасност да га ухапси квислиншка жандармерија, Стеван почетком јула 1941. одлази у Колубарску чету Ваљевског партизанског одреда. За само месец дана боравка у чети, услед исказане храбрости у борбама, Стеван је постао десетар, водник и заменик командира чете. Нарочиту храброст је исказао 15. августа 1941. приликом партизанског напада на железничку станицу у Лајковцу, када је ликвидирао неколико немачких војника и квислиншких жандарма. Крајем септембра 1941. прелази у Мачвански партизански одред, где је вршио дужност комесара одреда. Након повлачења главнине партизанских снага из западне Србије у Босну, долази до реорганизације партизанских снага које су остале у планинском подручју западне Србије. Филиповић је именован за команданта Поцерског батаљона Мачванског партизанског одреда батаљона Ваљевског НОП одреда. Заробљен је 24. децембра 1941. од стране тзв. легализованих четника војводе Дамњана Тешмановића, који је припадао формацији четника Косте Пећанца (ова четничка формација je повремено била супротстављена четницима под командом Равне Горе). Након мучења у затвору у Лозници, Филиповића су четници спровели у Шабац, где је затворен са осталим заробљеним партизанима, у подруму жандармеријске станице. Заробљени партизани у шабачком затвору били су мучени и ислеђивани од стране жандарма и љотићеваца, односно од стране припадника Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса, да би потом били пребачени у логор који се налазио на простору некадашње касарне у шабачком насељу Сењак, који је био под контролом Немаца и љотићеваца.Филиповић је убрзо уступљен немачком Гестапоу. Затвореник је премештен у Београд, у затвор Гестапоа у Улици краља Александра 5. И поред чињенице да је био изложен 
стравичној тортури („пооштрено саслушање“, како стоји у Филиповићевом досијеу који је начинио Гестапо), у истрази је остао непоколебљиво храбар и чврст, што је навело СС потпуковника Лудвига Тајхмана да у Филиповићевом досијеу забележи карактеристику: „немогућ случај“. Након неуспелог ислеђивања, Филиповић је премештен у Ваљево, 25. марта 1942. Још раније, уочи јавног вешања двојице партизана у Ваљеву 27. марта 1942, било је предвиђено да том приликом буде обешен и Филиповић. Међутим, он је био исувише измучен и слаб за јавну егзекуцију, стога је одређено да буде ликвидиран након што поново буде у стању да хода.
стравичној тортури („пооштрено саслушање“, како стоји у Филиповићевом досијеу који је начинио Гестапо), у истрази је остао непоколебљиво храбар и чврст, што је навело СС потпуковника Лудвига Тајхмана да у Филиповићевом досијеу забележи карактеристику: „немогућ случај“. Након неуспелог ислеђивања, Филиповић је премештен у Ваљево, 25. марта 1942. Још раније, уочи јавног вешања двојице партизана у Ваљеву 27. марта 1942, било је предвиђено да том приликом буде обешен и Филиповић. Међутим, он је био исувише измучен и слаб за јавну егзекуцију, стога је одређено да буде ликвидиран након што поново буде у стању да хода.Вешању Стевана Филиповића у Ваљеву претходило је вешање двојице заробљених партизана, припадника Ваљевског НОП одреда: Стевана Бороте, родом из Винковаца, и Јосифа Мајера, Јеврејина из Београда, који су обешени 27. марта 1942. на ваљевској пијаци. Окупатор је очекивао да ће двојица партизанских руководилаца, измучених услед боравка у истражном затвору, исказати деморалисаност и молити за милост испод вешала, али то се није догодило. У сваком случају, призор двојице обешених партизанских руководилаца није деловао нимало охрабрујуће на локално становништво које је било приморано да посматра њихову егзекуцију. Међутим, вешање Стјепана Филиповића, на истој локацији у Ваљеву, два месеца након јавног убиства Бороте и Мајера, оставило је изузетан утисак на посматраче.
Из извештаја предстојника градске полиције у Ваљеву, од 22. маја 1942, сазнајемо како је протекло извршење казне над Филиповићем и какво је било држање партизана над којим је извршена смртна казна. Приликом спровођења, „осуђени је
извикивао пароле: живели народни ослободиоци. живели комунисти, доле фашисти и издајници српског народа, живео Стаљин, позивајући српски народ на борбу против окупатора“. У извештају се даље констатује да је Филиповић „изговорио још много неразумљивих речи, храбро и војнички корачајући поред стражара, тако да је корак његових спроводника према његовом био смешан“. Када су се спроводници са Филиповићем зауставили пред вешалима, „осуђени је почео и даље да виче, вређајући окупатора па и самог вођу великог немачког Рајха, узвикујући: живели комунисти, живела радничка борба, доле Хитлер“. Ово је био разлог да присутни немачки официр изда налог да се изврши пресуда, иако још није било 11 часова за када је било предвиђено да Филиповић буде погубљен. У цитираном извештају забележене су последње речи осуђеника пред извршење смртне пресуде, упућене окупљеном народу: „Шта чекате, што трпите, узимајте пушке и истерајте жгадију из земље. Живела Комунистичка партија Југославије. Живела Црвена армија. Када су четници пришли да затежу конопац на вешалима, Филиповић је рекао: ’Намојте, браћо Срби, ви да ме вешате, нека ме вешају Немци."
извикивао пароле: живели народни ослободиоци. живели комунисти, доле фашисти и издајници српског народа, живео Стаљин, позивајући српски народ на борбу против окупатора“. У извештају се даље констатује да је Филиповић „изговорио још много неразумљивих речи, храбро и војнички корачајући поред стражара, тако да је корак његових спроводника према његовом био смешан“. Када су се спроводници са Филиповићем зауставили пред вешалима, „осуђени је почео и даље да виче, вређајући окупатора па и самог вођу великог немачког Рајха, узвикујући: живели комунисти, живела радничка борба, доле Хитлер“. Ово је био разлог да присутни немачки официр изда налог да се изврши пресуда, иако још није било 11 часова за када је било предвиђено да Филиповић буде погубљен. У цитираном извештају забележене су последње речи осуђеника пред извршење смртне пресуде, упућене окупљеном народу: „Шта чекате, што трпите, узимајте пушке и истерајте жгадију из земље. Живела Комунистичка партија Југославије. Живела Црвена армија. Када су четници пришли да затежу конопац на вешалима, Филиповић је рекао: ’Намојте, браћо Срби, ви да ме вешате, нека ме вешају Немци."Тело Стевана Филиповића је скинуто са вешала ноћу 23/24. маја 1942. и потом покопано на непознатој локацији од стране фашиста.
После вешања, истог дана увече, у ваљевски затвор је прокријумчарена фотографија Стевана Филиповића, на чијој полеђини је било записано неколико реченица о његовом храбром држању пред џелатима.
Монументални споменик Стевану Филиповићу, рад Војина Бакића, подигнут 1961. године и даље стоји на брду Видрак изнад Ваљева.
Последњи остаци некадашњег Спомен-парка и монументалнa скулптурa која је приказивала Филиповића на вешалима, рад вајара Мире Вуце и Стјепана Грачана, подигнутог 1978. године у Опузену, уклоњени су од стране локалних власти 22. септембра 2010.
(Текст је преузет из рада Милана Радановића: Стјепан Филиповић: херој радничке и антифашистичке борбе: 70 година од смрти)
